Цар Душан : историјски роман из XIVога века у три књиге. Књ. 1, Млади краљ

хтео одмах да напада. Али стари краљ је и сада још хтео да преговара за мир са својим зетом царем Миханшлом. Та за Бога, за овим је његова рођена сестра Ана! Како ће он да се бије с тако блиским рођаком> На краљево наваљивање да се причека бар још два дана, колико да отиду нови покливари из једнога логора у други и да се врате. Душан је пристао, али не зато што се надао каквом успеху од тих нових преговора, него зато да причека оне делове наше војске, који не беху у стању јурити као што је Душан јурио, п који сада постепено стизаху, као п да би своје јунаке и њихове коње добро одморио од оног јурења, пре него што их уведе у борбу. У томе освану субота 28-ог јула прошле годинеДушан није више хтео да чека. У нашем логору беше еве готово за напад. У подне кренусмо у бојном поретку. Наши панцири, штитови и светло оружје блистаху се на подневном сунцу. Бугари нису веровали својим очима. Ови су мислили да "ће лако се краљем, који и уочи саме битке преговара и моли за мир, па се беху прилично растурилш. Бадава је цар Михашло јурио на коњу да прикупи евоје људе, сви беху још у нереду, када је Душан повео нашу војску на јуриш. Борба је била страшна, јер се растурене бугарске чете ипак прикупише, па је ваљало борити се прса у прса. Многа се копља _ поломише, многи Ce мачеви дрвенише људском крвљу, читава киша стрела падаше у ону непрегледну гужву, која се ваљала на обема обалама Струме, п обараше многе крваве лешеве у реку, која се п брво црвенила од људске крви. Најзад даде плећа цела бугарска пи татарска војска, а с њоме стаде бежати и сам цар Михаило, али га стиже наш Душан и донесе га мртва п пресамићеног преко коња пред нашега краља; па се онда повратио те је разбио целу бугарску и татарску војску, а бугарске бојаре дотерао је везане пред краља. Тако се свршишла битка на Велбужду. Сунце на заласку обасјавало је мртваце, којима цело бојиште беше покривено. Ми смо Бугаре, који беху погинули, сахранили а њихове рањенике заједно е нашима његовали. Само незнабошце Татаре не хтедосмо сахранити, него их остависмо за храну таквим истим вверовима, какви су п они. А знате ли шта је међутим урадио наш благоверни краље Он је целу варобљену непријатељску војеку пустио у слободу јер, рече,

220