Цар Душан : историјски роман из XIVога века у три књиге. Књ. 1, Млади краљ

Колико непзмерна беше радост што ју је још једном угледао, толико беше безгранична његова срџба што се и тај његов идеал жене сељокао до најобичније простачке намигуше. Ово друго осећање -надвлада радсст у њему и он јетко ушшта:

— Зар ти тако брзо умре и други муж, Јевдокијо, те си већ у калуђерицама > Мора бити да си силно волела деспота Константина, када иза његове смрти не хтеде да покушаш срећу и трећи пут2 |

— Бог нека ти опрссти ва те речи, светли Престолонаследниче, јер не знаш шта чиниш — рече негдашња Јевдокија кроз плач. — Ја сам се закалуђерила истога дана када ви ти отишао из Византије ! 1)

Једна величанствена слутња суну кров Душанову душу. Он тако узверено погледа око себе, да се сви људи далеко одмакоше од њих тако, да еу њих двоје остали усред огромног весеља, које је даље брујало, као да су сасвим сами.

Грме здравице и многолетствија, хори се песма по двориштима краљевских дворова у Сврчину, а тамо у оном бупаку доњега трема, иза једнога дрвеног стуба, прича једна велика мученица најстрашнији дан свога живота. Како је страшно запамтила сваку реч оца Андонија, којима је убио једину срећу њенога живота, како му је верно испричала све што се онда у њеној души ломило, док се је одлучила да за срећу Душанову и његових народа принесе на жртву своје срце, сву своју срећу којој се надала. Свака реч ове јаднице, сваки детаљ из те „приповетке њене“ шибао је Душана као гујама, јер се сада и он сећаше како је дивљачки примио најтежу жртву, коју је икада живи створ принео за срећу ближњега. |

— Тешко мени шта сам учинио ! — хукну Душау за се.

— Сутра-дан поклонила сам све своје имање једноме манастиру и постригла сам се у њему. Када сам дошла к себи од страшнога душевног бола, ја сам кренула на далеки пут да. обиђем земље и градове, којима ћеш ти владати, да видим својим очима оно што ми је отац Андоније говорио, прођох сву земљу бугарску и све српске земље и приморске, и видех да је свака реч светога оца била горка истина, па ми сетајаше само да се уверим дали си ти одиста онај изабравик Божји,

245

u

by

таи >

ВА iri ij