Цар Душан : историјски роман из XIVога века у три књиге. Књ. 1, Млади краљ

— Мој брат Јован Александар цар бугарски, шаље по мени братеко поздравље високом ти краљевству и моли те да о несрећном преврату, који се десио у нашој земљи, не пресуђујеш док не прочиташ ову књигу коју сам ти донела ! — И она дохвати из једне кесице која јој је висила о златном појасу један свитак пергамента и пружи га Душану. Још од првога погледа којим је угледао Јелену, и од „прве речи коју је она проговорила, Душан је осетио чудну неку струју, која му пројури од главе до пете. Прва му мисао беше: „Господе Боже ! зар има на свету и такве еличности 2 !'

Док је Јелена говорила Душан је мислио: „зар и глас Та то је исти глас."

Кад му је она пружила свитак, он јој је нетремице гледао у очи, и ако су ретки били и мушкарци, који су могли дуго издржати поглед Душанов, она не обори очи.

— Од Бога здравље твому брату —- стаде да говори Душан полако а не скида очију с ње, па узе свитак из њених руку — високородна девојко, а да ли ћу му ја моћи братски одговорити као цару бугарском, или ћу послати моју војску у Бугарску да казни све који су учинили ову велику неверу законитоме цару бугатрском Шишману ЈП. то ће зависити не само од ове књиге, него и од одлуке нашега краљаи господара и овога високог сабора !

Јелена стајаше за време ових речи младога краља тако поновито и гледаше га тако поуздано, као да нимало не сумња како ће испасти та одлука. |

Душан на своје велико чудо, осети да неће моћи још дуго издржати поглед те девојке, па брзо стаде одвијати свитак, који му је она пружила и стаде журно читати. Али су му испрва сва она елова играла пред очима. И ако је хтео да усредсреди сву своју пажњу на читање тога писма, опет он није мислио шта чита, него ово: „Је ли ово нека опсена 2 Јесу ли то некакве мађије 2 Та то је онај исти глас, о когасам пре три дана дрхтао као лист на ветру, та то су оне исте очи, под којима сам још пре годину у Византији заборавио ко сам, под којима сам ономад заборавио цео свет око мене... Та то би морале бити не само две рођене сестре, него две близ-

249