Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

Лица у поклисара се разведрише п кад целиваше краља у кољено Варињан радосно рече :

— На тај услов тако радо пристајсмо, да смо готови из ових топа кренути дома да купимо еватове. = i

У дворишту јекнуше трубе великог ставилца, а краљ рече:

— Не можете одмах, јер сто Милош Војиновић зове на воду и на ручак, а после мора бити прстен..

Гулијелмус Варињано поцрвене до иза ушију па збуњено рече:

— Ја од радости ваборавих на тај ваш обред и ако ми је мој господар о њему говорио када ми је пресдао прстен...

— Зна мој Младен да без испита и прстенсвања просидба не вреди ништа. Да сам те ја пустио да се вратиш са тим претеном...

— Боље би ми било да ме мртва врате кући забрза Гулијелмуе.

У шалама и весеслом ћерстању одоше „на воду“ па сиђоше у доњи трем, где је била псстављена краљевска софра за ручак.

Ту су их дочекали краљевне, Синиша, дворске владике и дворска господа.

Краљ је свима евојима представио Младенове поклисарсе, а кад је њиховога вођу позадио поред Душице, он јој рече:

— Треба да знаш, сунашце мојс, да твој данашњи први сусед за столом није само вођ овог одличног поклисарства, да није замо један од првих људи твога вереника, него л један од великих научника у лекарској науци !

Варињано се скромно поклони и заузимљући место поред Душице рече: 7

— Високо му краљевство, у својој превеликој милости мало претера...

— Баш ни најмање — настави Душан закачињући комад ушновског убруса, који је ишао око целе софре себи под грло, — Он мисли кад нама не шаље

244