Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

— За доказано витештво у љутоме боју, пропаводим мога верног слугу Георга Пелмана Ba витева у високом ми краљевству ! =

Пред подне истога дана примио је Душан поклисаретво Младена Шубића 11., које је у старешине дома Немањина испросило за свога господара руку краљевне Јелене. -

— Тешко ми је — рече Душан — растати се од Душице, од сунашца мога; али с друге стране ја нити могу одбити просидбу тако драгог пријатеља као што ми је Младен, нити могу сметати срећи моје сестрице. Однесите пресветломе бану моје братско поздравље, да га примам 80 зета краљевске ми куће да ћу му дати краљевну Јелену за жену... -

Поклисари пођоше да деливају краљу кољено, али Душан брзо убеци

— ... али стављам један услов! —

Гулијелмус Варињано уплаши се да тај услов ис буде захтев односно вере у којој ће се деца из тога брака крстити, јер је 8» време свију преговора највише од тога зазирао. Ова зебња тако се показа на лицу Младеновог лекара и поклизара да се Душан насмешто па похита да га умпри.

— Не бој ми се велеучени господине позланиче. Ако твој господар одиста толико чезне за мојом Душицом као што пише, и као што ви сви потврђујете, онда ће лако и радо усвојити мој услов. Ја хоћу да онога дана када ми Младен одведе сострицу, мене с друге стране огреје сунце...

Поклисари се у чуду згледаше, јер не равумедоше.

— Или простије рећи: Хоћу да се на први дан овогодишњег Васкрса заједно венчамо и ја са мојом Јеленом и Младен са мојсм Душицом. Протосеваст Хреља већ је са мојим поклисарством у Трнову да ми доведе моју младу. Захтевам да и ви брзо скупите кићене сватове и да на велику суботу будете у Скопљу

(а пен SISA, MIL

пити ка ва