Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

своје учене књиге, да их ваљда овде сем наших магистара нема ко читати у Сврчину, да ми ни'мо ни чули за његова „Зестеја за тшефстав“, али се свако добро дело на далско чује !

Варињано у мал није зинуо од чуда... Душан зна чак за његове латинске књиге ! Он устаде па рсче :

— Сматраћу за највећу срећу ако ми вивоко ти краљевство допусти да да његову књижницу пошљем преписе свију мојих дела. | 3

— Не само да допуштам него ћу бити врло ва» хвалан за ту пажњу !

Гулијелмус седе и за време ручка више је гледао своју будућу госпођу и више је слушао њено девојачко ћерстање него што је јео.

Душан је међутим умео да за сваког Младеновог поклисара рекне по који слаткиш, тако да је просто очарао своје госте.

— По Богу — рече један од њих својим суседима ва столом — Та високо му краљевство зна све нас, као да нав није сада први пут видео, него као да смо G њи ме одрасли на краљевским му дворима 2

— То није чудо — беше одговор. — Он се, кад год прима стране госте, о свакоме у напред обавести, Али да га видиш кад путује по земљама краљевства му или када се на саборима код манастира пита са љу“ дима из народа, да чујеш како свакоме зна сву роде бину --.-— |

После ручка цела BHĆOKA госпоштина оде у BOлику дворницу, где их дочека архјепископ Данило са придворним евештенством,

Краљ седе на престо, узе себи уз колено десно Митрополита а лево своје сестре и брата, а остали сбдоше на клупе дуж свију зидова дворнице,

Кад се све утишало Данило П. рече;

— Нека краљевна Јелена блатоволи устати и стати пред мене а тако исто нека учини и' пуномоћник прејаснога бана хрватског Младена Шубића,

Поввани стадоше“ пред старцем,

945