Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

Момчила стадоше | повлачити од њега тако да је најзад стајао сам пред Душаном.

Осрамоћен војвода-крајишник очевидно јео сеећао да краљ не би овако могао њему говорити, да није имао довољно доказа о његовој кривици, ва то није више ни речи казао, него обореке главе п поштап“ љући се мачем сиђе полако низа степенице трибине и изгуби се у гомили света.

_ Док сви они којп су чули“ краљеве речи шћућурише главе у равним гомплицама и живо шалутаху међу собом, дотле велики логотет приђе краљу.

— Шта учини, Гесподару, ако Бога знаш >

— Оно што ми је била краљсвека дужнсет.

— Али за што данас, за што пред свом великом н малом властелом 2

— Данас за то што се толико сеплио, да је др=нуо дећи ми у сватове, и загорчати ми том дрекоћу најрадсенији дан у животу, а пред властелон за то, што у краљсветву има још насилника, који мисле да им ни краљ не може ништа. Хтео сам да пи њима покажем шта их чека, ако се за времена не тргну.

= Бојим се, светла круне, да се за ово с Мемчи“ лем не покајсш... — уздахну велики логотет.

Не бој се, Јанићије. Разбојници нису никада прави јунаци, они не дижу буне као Богојс, него кад их ухвате у злочицетву у једној држави, беже у дру-

докле их и тамо не ухвате и не обесе | — Овде се лице Душаново са свим разведри. Он се боље заглода пут оне шумице из које OI пут, па радосно рече:

= Ено их ! Иду!

У исти мах дође и кефалија да то јави краљу.

Душан похита низа степслице од трибине, а сва мушка госпештина за њим.

Из облака прашине, који се путем врло брзо вааб, п све више примицао еветлуцало је на сунцу оружје, док се прилике на челу колоне не могоше боље распознавати.

264