Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

— Ено је, сно, моје вите Јеле — рече Душан Младену — лети преко поља као ластавица !

— Ено се' добро познаје и наш Ср Хреља крилатица ! — викну Синиша.

— А који је оно. младић, што јаше десно од Јелене 2 — упита Младен. .

— Оно ће Du? Аеен, млађи брат дара бугарскога !

Сад се већ Пасо ана и поједини чланови Душановог поклисарства и бугарских бојара из Јело. нине свите.

Али док су последњи коњаници те свите тек нипали из оног облака, први беху већ стигли пред трибину. Душан похита да ухвати Јелениног коња за узду, као да је она, Боже опрссти, Митрополит — гли она беше у трен ока екочила с коња и већ сагиба колено пред краљем да му пољуби руку. :

Душан у малне загрли своју младу да је се наљуби пред оноликим светом, али она му само шану

„Не сада....Ти се краљ!" и он се уздржа, те само ухвати Јелену ва обе руке и подиже је па рече: — Добро нам дошла, сунце наше |... — и по

гледа у Асена.

— Сигурно мој млађи шуре —

— Ја сам високо ти краљевство — рече Авен—. Мој брат и дар, не могући у ове дане сетављати своје државе, поверио је мени да ти доведем нашу сестру, и ја сам срећан, што је могу предати у твоје руке.

— Не у моје, височанство — насмеја се Душан, него за сада у руке њеног девера, мога брата Синише. Напред, млади Немањићу, прими младу и да ми је чуваш данас ваздан ко и очи у глави. .

— Чуваћу је брада — рече Синиша — нећу дати ни теби, да јој приступиш сем у цркви на венчању. Ходи снајка! — и он јој пружи руку.

Јелена но прихвати његову руку, него га обема својим рукама ухвати за главу па га стаде љубити.

265