Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

— Чујеш снајка — брани се млади Немањић. Нисам ја Душан, него Синиша !

Душан се смеје од свега срца.

— Џазп, пази, малога Спнишу! Иепод мире сто ђавола вире. Хајде води снаху горе сестрама !

— А зар су Душица пи Теодора ту2

— Ено их где ти озго машу рупцима. Хајдемо.

Девер пође са снахом, а Душан оста горе да представи своју евлту Асеновој.

— Погле, браца, — жалила се млада девзру каква сам се начинила од ове силне прашине.... Погле како сам се рашчупала јурећи на коњу... Сигурно пзгледам као вештица 2... i

— Изгледаш као вила Равијојла — рече Синиша ~— а што се тиче прашине ено горе читава кућа од дасака, коју је наш кефалија направио. У њој се можеш умити и очешљати, па чак и пресвући ако хоћеш, сестре ву се п за то побринуле. А после има тамо горе п мало вакуске, ако си гладна...

— Та није да сам гладна — рече Јелена — а тл еп ми тако сладак, да би тебе одмах појела ! — Полако, полако, снајка. — Ти GH, члни ми се,

обневидила и што је горе напречац оглувела. Зар но чујеш како се пролама небо над Скопљем и над Вар · даром од народнога клицања, којим те твоји будући поданици поздрављају !

И одиста пољана и обале Вардара одјекиваху од усклика.

— Многа лета нашој краљици !

— Баш сам луда од радости — шапутала је Јелена своме деверу, па ес делим даљњим ходом клањала десно п лево док не етиже на врх трибине, где је загрлила Душицу и Теодору. Ове јој брзо предетавише евоје владике, па све заједно уђоше у ону „дрвену кућу“.

Хтеде пи Синиша да уђс, али га последње две владике зауставише пред вратима.

— Стој краљевићу. Мушка глава вада не улави овамо.

266