Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ
—- Јесте вас две при себи Браца-краљ је своју младу мени поверио. Ја сам деша ! Ја морам да је чувем док је њему не предам.
— Опрости, краљевићу, али прво деша нема никаква посла док младу облаче, а друго ти још ниси прави девер, чекај овде док те опремимо као девера.
Синиша је вачуђсно гледао у владике, а онс му св смеју.
Јелена је кроз отшкриннута врата чула ову прспирку па се врати да утеши свога девера, и промоливши главу кроз врата рече му:
— Немој да се љутиш, срце моје ! Владике су ти истину казале. Него док се ја овамо мало уљудим, пошљи ти некога доле да скине са мога коња бисаге и да их донесе овамо. У њима је онбо ву чим ћемо те као правог девера окитити, па онда ме води куде је теби драго.
Враголасте главе нестаде, врата се заклопише а Синиша оста пред вратима и нареди првом двородржици кога угледа да донесе бисаге са младиног коња.
Кад их је двородржица донео, Синиша стаде лупати на вратима те му их опет отшкринуше.
— Ево — рече — младиних бисага !
Владике примише ове па церекајући се опет затворише врата.
Хода Синиша пред оним вратима као какав Палманов оклопник на стражи, а све се пита како ће то њега тек да „задевсре“.
У то се опет отворише врата и пропустише две владике његових сестара. Једна је носила на рукама нокакво чудо од свилене тканине, извезено златом, а друга је носила некакав лист у који беше убодено неколико, стотина чиода.
— Шта вам је 102 — упита Синиша.
— Ово је деверски убрус — рече она владика што је носила „чудо“. — Ово је царевна Јелена својим рукама пзаткала пл златом иввезла за свога девера. Док тл то наместимо како треба сада ће сваки знати да си ти краљевићу, и нико други — краљичин девер !
20%