Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

—- Јесте вас две при себи Браца-краљ је своју младу мени поверио. Ја сам деша ! Ја морам да је чувем док је њему не предам.

— Опрости, краљевићу, али прво деша нема никаква посла док младу облаче, а друго ти још ниси прави девер, чекај овде док те опремимо као девера.

Синиша је вачуђсно гледао у владике, а онс му св смеју.

Јелена је кроз отшкриннута врата чула ову прспирку па се врати да утеши свога девера, и промоливши главу кроз врата рече му:

— Немој да се љутиш, срце моје ! Владике су ти истину казале. Него док се ја овамо мало уљудим, пошљи ти некога доле да скине са мога коња бисаге и да их донесе овамо. У њима је онбо ву чим ћемо те као правог девера окитити, па онда ме води куде је теби драго.

Враголасте главе нестаде, врата се заклопише а Синиша оста пред вратима и нареди првом двородржици кога угледа да донесе бисаге са младиног коња.

Кад их је двородржица донео, Синиша стаде лупати на вратима те му их опет отшкринуше.

— Ево — рече — младиних бисага !

Владике примише ове па церекајући се опет затворише врата.

Хода Синиша пред оним вратима као какав Палманов оклопник на стражи, а све се пита како ће то њега тек да „задевсре“.

У то се опет отворише врата и пропустише две владике његових сестара. Једна је носила на рукама нокакво чудо од свилене тканине, извезено златом, а друга је носила некакав лист у који беше убодено неколико, стотина чиода.

— Шта вам је 102 — упита Синиша.

— Ово је деверски убрус — рече она владика што је носила „чудо“. — Ово је царевна Јелена својим рукама пзаткала пл златом иввезла за свога девера. Док тл то наместимо како треба сада ће сваки знати да си ти краљевићу, и нико други — краљичин девер !

20%