Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

— Није још — рече Душен — и око су до сад обојица могли бити овде.

— Да причекамо, господару, док стигне Сиргијан са тим Палсологом, па ћемо онда пресудити. Они морају ввакога часа бити овде. Ено их иду! -

Сви се окренуше на ону страну куда Оливер показа - руком и одиста видеше једну гомллипу коњаника која им се кров војску полако приближује. j

Душана нешто штредну, па само рече: Не видим ја у тој гомили ни Сиргијана“ самог ! |

Вукашин зеклони очи од сунца па погледа јеш једном и рече:

— Мени пзгледа да су коњаници опколили пеколицину пешака који нешто носе...

У то мора бити да и они коњаниди опавише да је краљ пред шатором, јер један од њих ободе коња па дојури пред краља и рече:

— Јављам високом ти краљеветву да је војвода Сиргијан погинуо! Ја сам са мојом сатњом стајао на вису ивнад Галике заједно е војводем до пред прво свитање. Тада ми војвода нареди да се са мојим људима прикријем с друге стране испод виса док ми он не викне или не звизне у своју плштаљку, па онда. да се појавимо на влсу. Ја сам извршио запсвест, али пошто вам дуго чекао а ја не чух војводин глас ни писак његове пиштаљке, ја пођох да видим шта је, п на мој велики ужас видех војводу где лежи у својој крви, а нигде никог око њега нема. Ја викнух моје људе #8 сам скочих е коња да видим је ли војвода још у животу или је већ мртав. Нађох да још по мало дише, и нгредих да му од наших копаља направе носила. Док се то спремало један од мојих коњаника угледа у солунеком пољу некаквог човечуљка на виловитом коњу који је летоо преко поља право градским вратима као каква стрела. Беше очевидно да га ни један од мојлх коњаника не би могао стићи, те за то...

Али Душан није више слушао причу ватникову него само дубоко уздахну „моја слутња!“ па јурну у сретање носилима. ЈИ

918