Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

„Благоелов господа Бога на тебе светла круно, и на краљевску ти кућу“.

Душан само рече:

— Да оштре бабе, ако ко Бога зна. Ја сам био скоро заборавио на ону несрећницу, која се толике године није чула ни да је жива —- овде се Душан замисли па онда рече: — Можда света игуманија има право... Марија није за манастир, али удовицу мог оца не могу пустити да се потуца по свету и да можда срамоти наше име... Можда ће одиста бити најбоље да је удамо, али не за старца, као што је била, него за каквог снажног удовца, који ће бити у стању да јој добро притегне уздв ·.. —

И Душан се опет вамисли, сигурно тражећи таквог удовца међу својим великодостојницима.

Дотле је краљица Јелена читала овакву ситну књигу :

„Христољубива краљице Јелено! Допусти једној несрећници која је сама крива ва своју несрећу, да ти се обрати једном молбом.

Ти сигурно и не знаш сву величину мојих кривица, нити елутиш сву обимност песреће коју сам ја навукла на богодано ти краљевство, јер твој муж, а мој пасторак, коме сам о глави радила, само да престо осигурам моме сину, сигурно није хтео ни самом причом о мојим злочинствима да каља твоју чисту душу. Али веруј да би сваки други, на његовом месту, после несреће на Неродимљу наредио да ме вежу коњма на репове и да ме живу растргну, у толико пре што је цео народ на глас тражио да се ја кавним смрћу. На моје велико чудо Душан ме је помиловао и после свега што сам починила дао ми је приликс да покајем моје страшне грехе. Он ме је послао у овај женски манастир.

Ова великодушност твога узвишеног мужа учинила је чудо од мене. Он је моју душу посувратио као какву хаљину, па је из ње истревао сву злоћу и пакост, сву

„грамзивост и крвожедност, чак и свако сладострашће и сваку женску сујету. Од највеће грешнице, ја постадох смирена и побожна жена, која је тврдо одлучена

841

Ок.