Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

Марија, сва блажена дође у краљичину собу, паде | пред Јелену на колена, и кроза сузе радбено Јој рече :

— Светла краљице! Ти си ми повратила моју децу, и тиме си ми повратила снагу да даље живим. Располажи са мојим животом. Нема тога на свету што ја ва те не бих учинила.

— Устани, висока госпођо! Не приличи удовици · Стевана Дечанског да клечи ни пред ким. Ја сам знала да ће ти Бог, видећи твоја добра дела, повратити љубав твоје деце. Ту нема никакве моје васлуге. Твој живот не треба мени него беднима и невољнима. Старај ве и од сада за њих па hem опет бити срећна.

— Да није било твога заузимања код моје деде, ја бих се вратила у манастир много несрећнија него што сам ив њега дошла.

— О твоме враћању у манастир, драга Марија, не може бити ни речи. Краљ је заповедио да останеш код нас, док се он не врати с војске, па ће он ви“ дети да ли треба да те врати на византијеки двор твоме брату од стрица или.

Ова напомена да краљ пок више да је врати у манастир беше врхунац свега што је Марија свих година свога ,дЗаточења“ прижељкивала, али она се у тренутку савлада да не покаже своју радост, него паправи врло тужно лице па рече:

— Све што год буде наредило високо му краљевство, све, само то не. Приклињем се, светла круно, ивради ми само ту милост да се не враћам у Визанпију =

— да штор Можда ти мислиш да је твој отац још у немилости на двору Напротив. Ево па читај шта нам пише и цар и његов велики доместик !

И краљица устаде те ва једне хрпе ле Пау те ких свитака узе два и предаде их Марији.

Она их прочита и враћајући их рече жалсетиво :

— Хвала Андронику Ш. и његовом пријатељу Кантакувину што ву, теби и краљу за љубав, вољни да ме натраг приме, али ја сам сама ископала својим