Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

тити крепка рука његовог крменоша . „ Ми, његови помоћници, придржаћемо још ту крму док ова рука не постане опет сназкна — овде се Јелена саже и тихо целива Душанову руку, па онда као за себе рече: Џиновека моја руко како си ми смршала у тешкој бољетици. >

ПШрибац прогута суве, које му дођоше из ЈЕ као каква јабука до грла па само рече:

_—_ Бојим се да нас господар, кад ако Бог да скоро овдрави не прекори што му овако крупну ствар кисмо одмах саопштили, јер би можда он још сада овако болестан и изнемогао издао какве прешне наредбе -..

= Не брини ништа, драти кнеже, ја узимам на се сву одговорност. Нека само наш господар- оздрави, ја ћу му казати, да сам ја задржала све непријатне гласове који су стигли за време бодовања...

— Вар их има још сличнихг — упита велики логотет готово уплашено.

— Има још један, и зко није тако важан као ово издајство Хрељино. Мој брат из. Трнова ми пише да је срећно повратио све бугарске градове од Византинаца, али да у томе није имао велику помоћ од нашега војводе Момчила. Овај је са својим голаћима пљачкао по Бугарској, па се онда пајмио у службу византијскога императора, најзад је и њега изневерио и ство рло за себе пекакву државу у Родопима. Мемчил) вад и не мисли више враћати зе у Србију.

Хи — учини Прибац— то је Момчилова освета,

што га је краљ пред свима нама nppkopin ва paBs-

бојништва у његовој крајини.

— Ја за то и не знам — рече Јелена.

— То је било баш онога дана када је високо ти краљевство као невеста стигло с ону страну Вардара и скопекога моста, где смо те чекали.

— Ако ће. Момчило је одиста овде био више разбојник него крајишнички војвода, Ето видиш кад и ту, далеке мању ствар, нисам смела још да кажем краљу, како могу тебе пустити да га као маљем по глави удариш невером његовог дражајшег протосеваста

= 2 - 341