Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

беше врло развијено и пуначко, а у лицу беше лепс као писано. Смеђа коса, мека као свила спуштала му се до рамена, у богатим коврчицама, само на маленом челу беше поткресана да му не пада у очи. Ове беху црне као гар, а сјајне као две жишке, и над њима густе веђе готово састављене, што је детету давало велику слрчност 6 оцем, као и носић који је обећавао да ће такође израсти до носине очеве. Само усташца беху му срезана као у мајке, изгледаху као зрела трешња. Обрашчићи беху му пуначки, бели и румени, и кад год се дете насмејало, на њима се укавиваху две дољице, које је Душан тако волео, да се морао добро чувати да их не загриве Није чудо што је ње. гова мајка у разговору са својим мужем један пут рекла „Бог и душа, овако лепог детета нема више у свима српеким и приморским земљама“, Кад је Душан смејући се то испричао у своме друштву, један великр властелин само рече „Није краљица видела мога сина, јер онда не би могла тако што рећи“

Мали краљевић беше врло лако обучен. Сем сви лене кошуљице без рукава имао је само кратку хаљиницу од свите на снази, а пуначке руке и ножице беху му голе. Само је на ногама имао мале сандале наравно од црвене коже, како приличи једноме наследнику престола.

Али вада њему беше главна брига да ла а свога коња и да зкаче. Од тога се беше сав зајапурис у лицу. |

— Влатане — рече му Милица — зар ти не ви. диш колико M уморио твога коњицаг Ето, гледај, попале ву га пене беле и крваве. Шта треба сад да радиш >

— Внам —- рече мали па одмах „ејаши , дочепа некакву марамицу са ћилима који је покривао собни под и стаде трљати и брисати клупицу. — Ја ћу га сам добро истрљати. Ево да му извучем и уши. Тати коњушар каже да то најбоље одмори коња.

405