Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

— Добро си се “сетио Златане — настави Милица — али шта велиш да ли твој коњиц није после толиког твог јахања гладан 2

— Да Богме да је гладан — рече малишан па се уовбиљи. — Чекај да га вежем у штали — он веза кајиш, који је вршио дужност узде за ногу од најолиже столице — Тако. Сад у ја њему донети и зена и зоби.

И сада малишан стаде да трчи у један бумак собе па се отуда враћа сав псгурен и корак у корак јер му је „товар здраво тежак“ и тек када овај баци пред свога „коња“ онда се исправи и учини „уф', као што је видео да шталски момци раде у дворским шталама.

— Богме, Златане, ја не видим ни ту билну BOD ни то сено, које си са толиком муком донео...

· — #, зар ти не знаш да је то све ко бајаги2

— А, такор Па баш и кад је к'о бајаги зар твој коњиц неће бити сада жедан 2 5

— То имаш право. Чекај сад ћу ја њему донети и пуно ведро водице.

И дете отрча у други буџак где је окретао взамишљени точак од бунара, па носећи тешку ведрицу све у раскорак дође до клупице.

— Ево ти, ждрале, чисте водице. Пиј. — Милица гледа како „ждралин“ „пије“, па тек рече: — Сад.ће твој коњиц дапава... Да му не буце

тврдо лежати на голој вемљи 2

— Е, недам ја да он тако лежи. Сад ћу ја да му прострем сламу.

Raw је стао простирати сламу беше тако сладак, да Душан није могао издржати него га дочепа обема рукама па га подиже високо изнад своје главе.

Дете се насмеја на сав глас.

Тај смех беше као звук чистога сребра.

— Татице, татице, нећу тако.

— Него како хоћеш»

— Да играмо јарета.

406