Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

=— Је ви ли тица 2

= Нисам. |

— Јеви ли цвет

— Нисам.

= А јеси сунце 2

= Нисам. 6 :

— lila ко ви ти онда, кад ниси ни риба, ни тица, ни памук, ни цвет, ни сунце моје, онда ко си ти 2

— Ја сам Златан! |

— Ех. То ву те тако прозвале жене и девојке, али кажи ти мени како ти је право име 2

— Стеван.

— M jom?

— Стеван Урош.

— M jom?

— Стеван Урош пети.

— Колико је то пети2

— Па ево — поче дете да броји своје прсте на једној руци: један, два, три, четири, ово је пети!

— Овај мали прет2 Хм, па ти си онда још беба у кољевциг Ево гледај овај палац то је домаћин, овај прет до њега, то је домаћица, овај је њихов слуга, овај је њихова слушкиња, а овај мали то је мала беба у кољевди, оволицна мала беба... — и Душан стаде да увија његов мали претић.

То се детету допало. Кроза сладак смех тражио је „Деде опет још“.

На један пут се његово достојанство нађе увређено. — Нисам ја више беба. Ја сам коњаник.

— Какав коњаникг Зар ми ниси пре говорио да хоћеш да будеш колачар 2. Зар ниси непрестано трчао у вокаљник.

— Е, то је било, али нана не воли да ја једем колаче. За то Бу сад да будем коњаник, да јашем живог коња, као чика Палман. Хоћеш да ми купиш живог коња 2

— Не треба да га купујем. Ево ти живог коња — рече Душан, па посади дете да узјаше на његов

408