Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

— За то што сам ја јутрос кад сам се пробудио викао „Зора“ „Зора и пребелила“, да ти дођеш па да ме новиш у твој кревет, а тебе нема, нана ми је казала да си ти отишао, а ниси ми ни збогом казао, па сам ја за то плакао.

—- Јао, срце моје, опрости, ја сам данас поранио, јер сам имао хитна посла, ал од сада ва дело нећу поћи док ти не кажем збогом.

— Истински 2 — Са свим истински |! - :

— Добро, хајде да се помиримо. — И малишан загрли свог оца обема ручицама и стаде га љубити, ади се брво трже па рече: –

— Боде ме твоја брада. Нећу више да се љубимо. Него да ми причаш, али чујеш, нећу дрвенога врапца, него праву приповетку, знаш"

— Знам. Ево седи лепо овде. Тако. Дакле био старац и баба, па имали једно теде, па теле прескочи мене ... —

Али Његово Величанство није успело да заврши ту причу, јер Стеван Урош Пе и скочи са његовог крила, побеже мајце, вагрли је и стаде молити:

| — (Слатка нано, татица не вна да прича. Причај ми ти.

— Хоћу сунце моје. Хоћеш ону о златним тицама, или ону о брату и сестрици, или ону о књегињи од златнога крова 2...

— Пепељугу ми причај. пепељугу ! днаш опу де војчицу што је ишла на мајчин гроб да јој се туже како је бије маћеха па јој неда да једе ни колико је куца добијала. А за што је умрла мајка те девојчице 2 А шта је то гроб Како је то кад метну човека у гробр За што су нове мајке тако зле 2

(0 анђелским стрпљењем и ва много већом вешти“ ном него отац стаде мајка да тумачи детету све што му није било јасно, па тек онда настави причу.

410