Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

= = ИЕ: па ЛИН пасти

— Какав курјакг Ја ћу њега одмах отерати рече татица па оде до врата те викну: — Одмах да се вучеш одатле ако нећеш да ти мојим мачем распорим тибу ! Тако, побегао је курјав !

— Татице! И ја имам мач само је мале, имам и малу стрелу и мали шестоперад !

— Знам, Златане, да имаш, али где ти је твоје свијетло оружје 2

— Е, у Скопљу. Кад смо се селили дада заборавила да понесе моје оружје.

Међутим Милица беше свршила „ноћну тоалету" детињу и пришану му нешто. Дете у дугачкој кошуљи приђе родитељима руди и рече им „лаку ноћ“.

— Лаку ноћ срце моје — рече Душан па пољуби дете у чело.

— Лаку ноћ сунце моје! — Загрли га мајка и положи га у његову постељицу, али Златан ве подиже у постељи па рекавши „Нисам молио Богу“, клече, вастави ручице па гледајући у икону која му је била чело главе стаде говорити једно чудно „оче наш" сопствене композиције:

„Драги Бого! Молим ти се да здраво осванем, и да дадеш добро здравље моме татици и нани, и чика Синиши, и тетка Теодори, и сека Милици, она је добро дете, и да нам опет пошљеш твога Божић-бату што носи киту. злата, да повлати врата исву кућу до краја“.

Тек после те молитве дете леже и пусти да га лепо покрију.

— Татице 2

— Шта је Златане 2

— Овај Бога, што му се ја молим свако вече, је ли то онај Бога што грми када говори

— Јесте, вине.

— А што се Бога љути г

— Не љути се Бога, чедо моје, него му је тако крупан глав кад говори. |

419