Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

Али ми, који смо напред видели каква је жена

била клира Јелена Душанова, апсолутно не можемо веровати да је она сазвала краљевско веће, оних 24 војвода иди обласних управника, како их Кантакузин зове, и да је у њему држала ону беседу коју јој царски мемоари мећу у уста. Пре свега савез између краља српског и цара византијског беше сувише крупно питање да би га решавало обично дворско веће или са_вет. Ма знамо да је у Србији, за време Душаново, сазиван државни сабор и ва многа питања од мање важности, а сем тога у нашни домаћим изворима за историју надазимо изричну напомену да је Душан у го. дини 1349. одиста сазвао. државни сабор, и како у тој години није било никаквог другог крупног питања за решавање, готово је сигурно да је сабор од 1849. сазван ва време Душанових преговора са Кантакузином. Ми внамо да је краљица Једена живо учествовала у свима државним пословима, и да се у тим приликама одликовала високим разумевањем државних интереса, ади баш зато што то внамо, нико од нас не може ни замислити да је краљица Јелена у државном сабору једне земље, која је кров све векове била на главу са свог гостоприметва, могла говорити како би ружно и богумреко дело било убити госта, па још госта народног оца, краљевог! Тако исто нико не може поверовати да је краљица Једена могла ·евоме мужу н сабору саветовати да се српском војском поврати Кантакузин на царство само ва црне очи Кантакузинове, због његове слаткоречивости, којом их је, како он сам вели, као каквим ланцем привезао за себе, само што из превелике скромности ову фраву меће Душану у уста.

Да је Оливер помагао Кантакувину као своме будућем прики, као оду свога будућег зета, то је вероватно, али чак и ва њега није вероватно да је ишао тако далеко да му се помогне великом српском војоком бев икакве накнаде ва Србију.

А већ да је цело краљево дворско веће или као што ми тврдимо цео државни сабор одобрио да се

434