Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

Да се она царинарница на Требињи укине, јер је ни пређе није било. |

Да после овога Дабижив не узима од Дубровчана никакво царине, нити да сме ишта од добитка узимати ни од трговца дубровачког, ни од Влаха, ни од Србина, нити и од кога другога, било да пде у · Дубровник или из Дубровника. =

И сва властела која дођу као последници Дабижива, не смеју узимати те царине докле год живе, нити за краљевства мога сина, нити за владе икојега ерпског краља.

Ово што сам написао да буде тврдо и ППИ докле траје света и века.

Ако ли, пак, неко пегави ову моју писану наредбу, да је проклет од Господа Бога и од пречисте Богоресдице одигитрије и од светих апостола, а такав бсзаконик да се сматра као неверник и да плати ризници краљеветва ми тисућу перпера“

— Тако. То ћеш после лепо преписати и привезати златни печат краљевства ми. Па онда ћеш ту исту књигу још једном преписати за Дужда вамо ћеш у почетку ставити „На молбу брата ми, дужда млетачкога, и па молбу изасланика града Дубровника“

Док је Душан ово диктирао п док је Вел. логотет записивао, улажаху под краљев шатор војводе Вукашин, Оливер, Вратко, Прељуб и други, па слушајући шта краљ диктира само се згледаху зачуђенео.

— Пази га шта је нашао сад да ради — не Ивдржа Вукашин да не пришане Оливеру. — Ми се сатресмо да што пре распоредимо војску како је наредио пи ју римо назад да га о томе пзвестимоб, а он ве заноси, са Вел. оготетом око ове ситнице, као да није под Сјером, него у своме двору у Сврчину или у Паунима. |

— За Душана није ништа ситно — одшапута му Оливер — што ве тиче државе и његова доброг гласа.

— Бог п душа, он је у стању и у сред битке зовнути Џрипца да зЗаштпие неколико села некаквоме манастир чићу.

494