Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

— Па ипак је ону стању ı ва то време пазити на сваки покрет своје и непријатељске војске.

У тај мах беше Душан свршио своје диктираљње и хтеде нешто да каже дубровачким изасланицима који му се, пресрећни, клањаху до вемље, кад угледа своје војводе па ов окрете њима:

— Зар већ свршисте посао2

— Јесмо, светла круно — рече Вукашин — зваки је одред наше војске на месту које му је одредило високо ти краљевство.

— Хвала вам. То је било... –

Овде затрешта нека труба са града, којој се у скоро одазва друга испред краљевог шатора.

— Зар већ шаљу поклисаре 2 — учини Душан, па онда додаде главно — Мој трећи витез нека пде да при хвати сјерске изасланике.

Ђураш Вранчић, који је с осталом краљевом свитом втајао пспред шаторских врата, поклони се краљу и одмах оде.

— Мора битл да је у граду већ понестало х)ане, када он већ шаље своје поклисаре — рече Вукашин.

— Шта ти рекоше твоји људи Вратко, које си оста“ вио да пазе на град, кад ми прођовмо овуда за Зихну #

— Рекоше ми, светла круно, да ни један товарни коњ, а камо ли какве колеснице нису више ушле у град, а већ о каквој читавој турми са храном ни помена нема.

— То је добро, али у граду још не може бити глади, јер су наши противници у њему још раније навукли хране ва неколико месеци.

— Још ми рекоше моји људи, господару, да сем појединих људи бев оружја није нико улавио у град,

али да је из града отишло пут Тракије све што је било грчке војске у Сјеру, и то баш оних дана када ми увесмо Бер !

— То је врло важно — рече краљ — ако су твоји људи добро видели. То би значило, ако је истила, да ву Грци напустили мисао да бране Сјер од нас. И онда ови поклисари долаве да преговарају о предаји града.

495