Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

Тако бе наставио разговор под шатором краљевим док 06 на вратима нв показа ђураш Вранчић па рече:

— Високопреосвећени господин Јаков митрополит | вјерски и високородни господин Манојло Асен моле да изађу пред високо ти краљевство. i

— Нека уђу — рече краљ.

Трећи краљев витев пропусти градске изасланике. Митрополит беше ca панакамилавком, са златним крстом H две панагије на преима, а рођак Кантакузиновице беше у богатом оделу византијског Архонта.

Митрополит, угледан и крупан старац, поштал“ љући се својом сребрном штаком стаде пред краља, па рече одабраним грчким језиком :

— Највећи ! Грађани Сјера послаше мене, недостојног слугу Христовог и овог племенитог Архонта, Ма“ нојла Асена да упитамо високо ти краљевство ва што ви опколио наш град толиком силном војском 2 |

— Да грађани Сјера — рече Душан — нису тебе вивокопреосвећени изабрали за ово поклисарство, ја бих им одговорио тешким стенама баченим на град са мојих балиста А пл теби, једноме од светих кнезова наше православне цркве, хоћу да одговорим и речима. Опколио сам вас мојом војском да не би један велики хришћански град постао пленом и жртвом бевбожних Османа, крвожедних Селџука, дивљих Турака, подлих Туркопула и хришћанских варвара као што су Амулгавари, Каталанци и други проблевети, који данас састављају војска у ваша два цара, који, отимљући се 84 јадни византијски престо, претворише богату Тракију у страшну пустињу. Дошао сам да узмем ваш град, де га ја браним од варвара, кад ваша два цара немају Зи ва вас, него вав напуштају вашој судбини. РА

— Твоје речи, Највећи, бију горе од највећих стека ca катапулта, јер је у њима горка истина тежа ва нас од свију справа којима бе руше градске стене. Одиста је наше даретво постало плен белосветских протува јер наша два дара, Бог им судио; раздиру утробу отаџбине дивљачким рукама својих варварских најамника. И оно мало војске што још беше остало ва одбрану нашега

496