Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 3, Цар

На један пут царица отвори очи, угледа свога мужа, па само врисну:

— Слава тебе Господи, слава тебе — и стаде се на кољенима крстити. — Хвала ти света Богородице што су све те страхоте биле само ван!

— Какав си ти то наопак сан снилаг Ти си ме тако очајно викнула да сам у први мах помислио да

неко хоће да те вакоље. - || Јепена скочи са своје постеље па паде своме музу око врата. 6)

— Ах, Душко, животе, сунце моје, само када си ти жив и здрав ! Благо мени и благо нашем сину, само кад си нам ти жив и здрав!— и Јелена поче да се смеје пи да плаче, пи није више знала шта да ради од радости.

Душан је имао муке док је своју жену тодико умирио да је могао с њоме говорити.

— Тако. Покри се депо, јер сад је пред вору доста свеже, могла би овепсти. Покри се кад ти кажем. Ви диш и ја ћу ве огрнути. Кавуј сада шта си сневала да си тако потресена као да ти се највећа несрећа догодила. |

— Немој ме, Душко, терати да ти причам. Мене

језа хвата кад само помислим шта сам у сну видела

тако јасно као што сада тебе гледам и чујем.

— Онови, то су детињарије — рече цар — то су неурачуниве игре и скокови равдражене маште, над којима здрав разум нема никакве власти. |

Јелена се боље покри као да је осетила зиму па само рече:

— На несрећу моју — рече царица придржавајући и подупирући своју доњу вилицу десном руком само да не зацвокоће вубма — све што сам до сада сањала, све се испунило, па умирем од страха, и ако сам сада потпуно будна, да се и ово не оствари. |

— Шта си ти сањала па се Елин

— Jom док се нас двоје нисмо били ни видели, ја вам сањала да ћу бити твоја жена.»

Цар Душап Ш., % La 385