Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 3, Цар

— Е па онда су наша два одреда сигурно била до. вољна да победе тих десет хиљада Сулејманових Вити"наца. |

— Оба наша одреда упутише се најпре граду Емпифији, близу Димотике, али Бугари , чим угледаше колика је бесна турска коњица, срамно побегоше, и наш Бериловић сам јурну противу Турака. И сад наста један страшан покољ, у коме је бројна надмоћност Турака тако победила да се једва и Бериловић са нешто Срба спасао.

— Е, жено — шалио се Душан даље али преко срца. — Није лепо од твоје маште што од мојих Бугара направи кукавице и што осрамоти нашег Бериловића, и што ми поби толико хиљада људи.

—- Теби је — рече царица — до шале, а мени је хладно ско срна...

— Па наравно, ето си опет збацила покривач. По" кри се лепо, па свршавај један пут тај глупи сан.

— Дао би Бог да ти имаш право, али мени је ивнутра хладно, ја ето сва дрхтим од помисла на песледњу слику коју сам у сну гледала док ме ниси пробудио...

— Свршавај жено, иначе ћу почети ја да јаучем као ти у сну.

— Ево последње слике: У нашем новом двору У Призрену, у нашој ложници. Ти лежиш на постељи; самртнички блед, леџијен болешћу. Чело твоје главе Патријар Сава држи упаљену воштаницу. Десно клечим ја кршећи руке и гледајући очајно у тебе. Поред мене клечи наш Урош, до њега његова жена Ана...

— Е па опет побро, што сам још уграбио да оженим сина... — смеје се Душан, али га хладан вној пробија по челу. — Али како речег Ана Зар тако беше име кћери франачкога paaa 2

— Није, то је кћи влашкога Господара Влајка. Јован Лепи обећавао је своју кћер али под условом да ми сви пређемо у католичку веру:

— То емо ми наравно одбили. А зар никога од мојих великих властела није код моје постеље кад су ми већ припадили свећу 2

891