Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 3, Цар

"— Крај твојих ногу стајао је деспот Вукашив

_ Мрњавчевић мрачнога пица. Ти на једном пружи руку.

на Вукашина па менп рече „Овога остављам за навјетника нашем Урошу Нејакоме... Урош бризну у плач, а ја вриснух „Душане | ·

_— Чар онај глумац што је изигравао мене на са-

мрти не рече ништа вите сем тога навјештништва 2 — Рече само још једну реч: „Дариграц' па се онда сруши у постељи а песник пред поворницом је певао :

„Побоље се српски цар Стјепане У Призрену мјесту питомоме У Призрену у бијелу двору Побоље се умријети хоће

— Аза — рече Душан па нервозно брише вној с чела — дакде само „хоће да умре добро те ме није одмах уморио.

— Душко, Душко — поче Јелена опет да плаче стежући руке свога мужа у својима, мени није до шале, јер је онај несретни песник завршило речима које су ме тукле као тешким чекићима у теме: „И тако Стеван Душан, цар Србима, Грцима и Бугарима, кога су- сви Скјавони звали Силним и Праведним, кога није могао савладати ни велики Лајош, ни Андроник, ни Канта кувин, ни Палеолог па чак ни свемоћно млетачко средство ; отров, умро је од једног простачког назеба, од пробади, и то умро је 20-тог Децембра 1855 године по рођењу Христову". Е

— Ух, вар баш прорече m дан 2 Чудо те није казао п у који час 2 Да тај песник који зна будућност боље од сваке Јеђупке, која чита судбину људи из шара на њиховим длановима, није могао ца каже п час када ћу издахнути то ме изненађује. Али опет добро што ме пушта да живим још преко четири године. Ваља ми се узети на ум да ва четири године свршим гдавно дедо мога живота ! — и Душан се опет смејао.

— Како можеш, за Бога, да ов смејеш код овако прних предскавивања 2 Хајде што сам сневала смрт Патријареву. Наш свети Јанићије одиста је много

392