Цвијићева књига

ЈОВАН ЦВИЈИЋ МП

бије, проучавајући њене пећине и подземне воде и њене изворе, тресаве и водопаде. ИМ кад се затим почео бавити другим научним питањима, професор Цвијић се у неколико махова враћао на карст. Тако је 1898. године проучавао карсна поља западне Босне и Херцеговине, и изнео теорију о њихову постанку, а доцније је дао неколико прилога о карсту западне и источне Србије. Цвијићев последњи, општи и синтетички рад о карсту расправља о еволуцији карсне хидрографије, и, с тим у вези, о еволуцији карсних облика. Резултати ових радова су трајно добро опште науке, и као такви одавна унети у университетске уџбенике. У општу науку су из ових радова уведени и наши називи за поједине карсне облике. А под утицајем ових радова отпочели су неколики научни радници испитивати карст и у нашим крајевима, и у Европи, и у Азији, и у Аустралији, и у Америци.

Испитујући крш источне Србије имао је Цвијић прилике да из далека посматра Рилу, горостасну, белу и лети од многобројних снежаника. Али је значило право откриће када је, обишавши ову планину 1896. године, утврдио на њој трагове дилувијалних глечера. Тиме су први пут нађени остаци старих ледника на нашем полуострву уопште. После првог дана, који је донео ове научне резултате, млади научник није од узбуђења склопио ока целе ноћи. Идуће, 1897. године, показао је Цвијић да је у дилувијуму било глечера и на највишим планинама у Црној Гори, Херцеговини и Босни, на планинама преко којих су, вели берлински професор Албрехт Пенк, у неколико махова прошле „геолошки и географски школоване очи“, не приметивши трагове о којима је реч. И кад је доцније прешао и на друга научна питања, Цвијић се у неколико махова враћао студији дилувијалне глацијације. Најпре је то било 1902. и 1903. године, кад је изложио нове резултате о глацијалној епоси нашег полуострва, и поредио балканску глацијацију са алписком и карпатском. Затим је 1908. године изнео нова про-