Цвијићева књига

ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ШУМАДИНАЦА.

Најпре, чини ми се, пада у очи као психичка карактеристика Шумадинаца у ширем смислу, нешто крешко, живчано, врло активно, често нервозно-активно, и смело. Осећа се велика живчана и радна енергија. Има горљивости за посао и има доста жураца, живчаних људи који на нос падају од рада и кадри су, изгледа, сваки посао савладати. Чамалица скоро нема, а има појединаца од велике иницијативе. Ово је све још живље у интелигенцији и неким варошким слојевима, и сгранцу се учини, да се овде све гура, хоће напред, са великом упорношћу и жилавошћу. Даље, сви су изгледа прилагодљиви, навикавају се на нове прилике и услове живота, нема укоченог традиционализма у раду и животу. Кад се ближе загледају, нађе се у њима, у већини, много осећајности, питомине и благородности, али се појаве и црте оштрине и суровости. Код Шумадинаца има по правилу много озбиљности и ретко се „ајначе“ („ћалапрдају“, зановетају), као што је то често случај код правих Динараца.

Не расплињују се, не исказују олако своја осећања и не говоре много, нарочито не кад осете да је то некорисно и без резултата; ретко је дакле фразерство, готово сасвим ретко. Шта више, народне масе могу ћутећки или с мало речи, стрпљиво и по изгледу немарно, извршити тешка, опасна и благородна дела; нарочито се опажа како

Штампано најпре 1914. године. Оле прештампаво пз „Говори и чланци“, П, Београд, 1921., с. 106—114.