Цвијићева књига

ЈОВАН ЦВИЈИЋ ХИХ

казао је сву величину значаја који су ове својим природним особинама јасно издвојене области имале на живот и на етничка формирања народна у разним временима. Као црвени конац провлачи се истицање или додиривање улоге ових природних чинилаца кроз готово сва антропогеографска и етнолошка разматрања Цвијићева. А да се разуме колико су ове сјајне тековине Цвијићева духа стекле у науци признања, довољно је само рећи да сада не би смео нико ни поменути да говори о етничкој судбини и о животним питањима балканских народа, а да не води рачуна о моћним географским чиниоцима које је он истакао: о моравско -вардарској удољини, о динарској зони, о шумадиској површи, итд.

Све што смо казали о Цвијићевој подели Балканског Полуострва на географске области у вези са њиховом етничком улогом, вреди потпуно и за његове исто тако генијално запажене културне појасе, миграциона струјања, типове насеља и кућаи етнопсихичке типове код Јужних Словена, а у многоме и осталих балканских народа.

Код нас у науци сад су за објашњење особитих појава у нашем народном животу већ постали тако обични појмови и изрази које је он увео: византиска или стара балканска цивилизација, турско-источњачки утицаји, патриархални ступањ, и др. Ми сад знамо и чини нам се сасвим обична ствар оно што се у Цвијићеву духу морало тек у току дугог низа година испитивачког рада и генијалног умовања израђивати: да су у нашем и другим балканским народима извршене велике етничке промене услед селидбених или миграционих струјања (метанастазичких кретања), и да су постојали, а делом и сад постоје, и нарочити правци тих сеоба (динарска струја, косовска струја, моравско-вардарска струја, итд.), и нарочити узроци за такве њихове правце, и да су врло знатне последице тих сеоба; да имамо особите сеоске и варошке типове, којима је он дао и врло згодне називе: старовлашки, шумадиски, мачвански, читлучки, турско-источњачки,