Цвијићева књига

ХХХ ЈОВАН ЕРДЕЉАНОВИЋ

итд. и да се сваки од њих може и објаснити географским приликама, културним ступњем или утицајима и етничким предиспозицијама народним; да исто тако и врло разноврсни кућни типови, међу којима су запажени и прастари, веома примитивни (сибара, бусача, дубирог, покретна брвнара, земуница и др.), поред новијих и напреднијих: босанске и шумадиске брвнаре, камене куће у карсту, моравске и шумадиске куће од плетери или од ћерпича, горњо-вардарске двоспратне, итд. да постоје четири јасно изражена етнопсихичка типа код Јужних Словена: динарски, централни, источни и панонски, сваки од њих са више својих вариетета, о којима је Цвијић написао целу велику књигу (други део његова Балканског Полуострва), веома богату његовим личним проматрањима и резултатима његових дугогодишњих студија.

Да није било Цвијића, ми не бисмо свакако још ни сада готово ништа знали о тим особито знатним појавама и о великим покретима и струјањима која су била од пресудног значаја за новија формирања у нашем народу. Шта више, велико је питање, да ли би се у нас више икад нашао човек тако генијална ума, који би био у сличним приликама и који би имао такво исто природно интересовање за ова питања, те да у свој потпуности запази ове велике и значајне појаве и процесе етнобиолошког и етнопсихичког карактера код нашег и код осталих балканских народа. У науци би вероватно задуго, а неким делом свакако и за увек, остало незапажено мноштво појава те врсте још и зато што би кроз кратко време за њихово проучавање већ било доцкан. Случај је хтео да баш Јован Цвијић, који је као географ прошао и кроз најудаљеније крајеве наше земље и доспевао и у њене најзабаченије кутове, носи у исто време у своме вечито будноме духу и ванредно живо интересовање за народна предања о судбини родова и породица, за њихова кретања, везе и рођакања, за појаве силажења из планина у равнице, за односе етнобиолошког карактера из-