Цвијићева књига

2 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

извесном сукобу два принципа: прво, принцип природних граница, стар колико људска друштва, старији и од формирања правих држава; и друго, принцип етнографских граница, који истина не датира од скора, али је у ствари озбиљно примењен у међународним односима тек на Париској Конференцији 1919. Поред ова два принципа, од извесне су вредности такозвани витални економски и комуникациони интереси, који се често не слажу са етнографским фактима и зато су названи анти-етнографским нужностима. Њих треба најпажљивије испитати, јер су сви народи склони да своје и мање економске интересе прогласе за виталне да би добили неку област. На нашим границама тај принцип није скоро нигде примењен. Где је требао бити примењен, у питању Скадра и питању Ријеке (овде је на нашој страни у главноме и етнографско стање), он то није био.

Природне границе су поглавито планине, реке и мора, природне препреке које могу добро раздвојити две државе. Не макоје планине, реке и мора, већ оне које бар у главноме деле два народа. Последица је овога начела да не треба без велике нужде границама цепати велике географске и економске целине или природне регионе, па ма се овде-онде и огрешило о етнографски принцип.

Принцип природних граница има на првом месту у виду ратно стање, стратегиске моменте, стратегиску границу. Разуме се да нема несавладљивих и незаузимљивих граница, али се с разлогом држи

за врло потребно да две државе буду једна од.

друге тако ограничене да се могу бранити. Савезничке државе, као нападнуте у овом рату, морају имати повољније стратегиске положаје на граници него непријатељске. Али и за мирно доба су природне границе повољне јер се међународни саобраћај може концентрисати на одређеним тачкама: на превојима куда пролазе путеви, у клисурама које просецају планине, на широким а ниским повијама, на пролазима преко река, и тако даље. Тако огра-

Даља