Цвијићева књига

ГРАНИЦЕ И СКЛОП НАШЕ ЗЕМЉЕ 9

томе коме тај сам народ жели припасти. Сви други разлози немају практичног значаја за посао при коме се државе разграничавају. Али то је оно што се у областима са флотантним народним масама управо не зна. Зато су Велике Силе за време Париске Конференције слале тамо своје комисије које су имале да утврде на лицу места народну вољу и жељу. Резултат рада тих комисија је оспораван. Питања би остала без решења да се није прибегло плебисциту (Корушка, Шлезвиг, Горња Шлезија, Тешин). Сматрало се да је озбиљан и честити плебисцит једини начин да се таква спорна питања реше. Није се могла изнаћи никаква друга правичнија мера. Међутим, резултати плебисцита, извршених после Париске Конференције, у многоме нису оправдали та очекивања. И овом најбољем начину могу се сада ставити озбиљне замерке.

Резултат плебисцита врло зависи од тога како је плебисцитна област ограничена, да ли су у њу увучене или су из ње издвојене партије суседнога свеснога становништва. Тако је, на пример, у Корушкој учињена двострука погрешка, која је управо била један од узрока да је немачка Аустрија тамо добила већину: издвојене су из зоне А, и дате нашој држави, две области словеначког становништва на југу Корушке, а увучене у зону А простране области на северу од Драве, где јако преовлађују Немци и понемчени Словенци.

На основу већине гласова, - цела се плебисцитна област досуђује држави за коју је гласала та већина, чак и у случају кад је та већина незнатна. У томе има хазарднога. То је слично начелу апсолутне већине у парламентарном режиму, који су многе државе напустиле и увеле заступништво мањине при изборима. И при плебисциту би било правилније, пошто се он врши по општинама, присајединити једној држави оне општине, у којима њена народност има већину.

Није ни то згодно што се при плебисциту мора гласати за државе, а не за народност, Тиме се кад-