Цвијићева књига

10 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

што не постиже прави циљ. Да се, на пример, у Корушкој гласало за Немце или за Југословене, онда би, неки мисле, синуло у замагљеним главама многих Словенаца, и они не би гласали за Аустрију. Овако, необавештени као што су били, не знајући да ће Аустрија на крају крајева прићи Немачкој, они су гласали управо за аустриску администрацију, на коју су се вековима навикли. Гласало се дакле за администрације, не за народности.

Многи држе да би плебисцит у неким областима друкчије испао да је извршен раније или доцније од утврђенога дана, друкчије да је с једне или с друге стране била друкчије организована пропаганда. „Етнографска метода, узета у најширем смислу, још је дакле компликованија и суптилнија но метода природних граница. И по њој радећи морају се десити погрешке.

Уза све горње, долази још једна незгода која утиче на карактер граница, на ток оне граничне линије која се повлачи између држава. Народи махом прстасто залазе један у други. Ако бисмо при повлачењу границе ишли за етнографским линијама добили бисмо бескрајно вијугаве, готово апсурдне границе. До сличног резултата долази у областима које су без земљишних акцидената, и пошто се одсеку народносни клинови, као у панонском басену. Тада државне грапице постају потпуно вештачке, и такве су границе Чехо-Словачке, Румуније и наше границе према Маџарској.

Какве су те наше границе у детаљима»

_ Тежило се да оне буду што је могуће више етнографске границе. И оне су то више но границе и једне друге од држава посталих при распаду Аустро-Угарске или тада јако увећаних. Тако су и напред поменуте природне границе у ствари етнографске које се мање или више поклапају са природним преградама.

У Банату, Бачкој, Барањи и Прекомурју наше границе су мање или више етнографске али нису