Цвијићева књига

М Б. МИЛОЈЕВИЋ

граду, подједнако се интересујући не само за природне науке, већ и за историју и литературу. Ту је дошао под утицај неколиких одличних наставника (нарочито Андре Николића), и трајно се спријатељио с неколицином својих одабраних вршњака. На Великој Школи Цвијић је студирао природно-математички одсек, радећи највише геологију код г. Јована Жујовића. Али су и за време тих студија код Цвијића биле врло јасне географске тежње. Пошто је 1888./89. школску годину провео као предавач у другој мушкојгимназији у Београду, Цвијић је у јесен 1889. године отишао у Беч, и ту остао скоро четири године, до марта 1893. У бечку научну средину дошао је Цвијић као готов радник, с планом да настави студије о карсту, започете у Кучају и Источној Србији. Тај свој план он јен остварио, израдивши као докторску дисертацију своје чувено дело о карсту. Али је Цвијић с особитим интересом пратио и радове својих бечких учитеља: глациолога Албрехта Пенка и геотектоничара Едварда Сиса. Њиховом се утицају, несумњиво, има приписати, што је Цвијић, после студија о карсту, испитивао трагове старих глечера у нашим земљама и грађу и постанак наших планина.

Марта 1893. године постао је Цвијић редован професор Велике Школе, а јануара 1900. члан Срп. Краљ. Академије Наука. На тим местима развио је свој научни и организаторски рад. Као професор Велике Школе основао је Географски Завод, кроз који су прошли многи нараштаји његових ученика, долазећи у ближи додир са науком. Покренуо је ГТреглед географске литературе о Балканском Полуострву, у чијих су пет свезака приказани сви важнији радови о нашем полуострву, изишли од 1892. до 1905. године. У Географском Заводу, са својим ученицима и неким радницима из народа развио је особито жив рад на испитивању Насеља ш порекла становништва, и од 1902. до 1927. године издала је Срп. Краљ. Академија двадесет и четири књиге посвећене тим питањима.