Четири бојне војводе

14

где се вежбала, допуњавала своје наоружање, припремала да с југа нападне непријатеља и ослободи поробљену Отаџбину. И, када се наша јуначка војска, у Јулу месецу 1916. год., почела кретати са Халкидика и околине Дојчинова Солуна, ка јужним границама Отаџбине, у путу свом наишла је на снажан отпор удружених непријатеља: Бугара и Немаца. После низа крвавих битака, још од Острова (место на Островском језеру у Маћедонији под Грчком), па настављених на Горничеву, Кајмакчалану, Старковом Гробу, Совићским Косама и Кеналским положајима ушло се у свето земљиште Отаџбине Србинове. Продужујући још крва вије битке на Чукама, Котама 1212 и 1050 м. (висови), на левој страни Црне Реке, Груништу и др. положајима, на десној страни Црне Реке, а наши савезници Французи у правцу Битоља, и ти напори и борбе бише крунисани заузећем ослобођењем нашега лепога Битоља, на дан 6. новембра 1916. У то време било је ослобођено преко 50 наших села. Наши храбри борци, и поред силног напора у савлађивању осионог, али тученог и, тада јако поколебаног непријатеља, морали су застати на добро отшкринутим капијама своје Отаџбине, и то због општег војно-политичког положаја наших савезника на њиховим бојиштима... Тада је за нашу војску речено: Победила је непријатеља, ослободила је груду Србије; али је на каиијама њеним стала стала да се одмори, па да поново почне и доврши започето славно дело...