Четири бојне војводе

6

својим мучитељима и угњетачима 'Турцима, и ујединили се са својом слободном браћом из Србије и Црне Горе, многи се борци прославише, и трајан спомен роду оставише. Међу њима су најчувенији: Поп Богдан Зимоњић, Пеко Павловић, Мићо Љубибратић, Јово Ковачевић и Војвода Петар Мркоњић (наш Краљ Петар Велики). Тај устанак и борба храбрих Херцеговаца за слободу подстакао је и ондашње наше две слободне кнежевине Србију и Црну Гору — да уђу У крвави рат противу Турака (1876 и 1877.) из којег су времена чувени бојеви на Дрини, Јавору, Вел. Извору, на Ђунису, Вел. Шиљеговцу Делиграду, Јанковој Клисури, Винику и Горици код Ниша, Белој Паланци, Грделичкој Клисури, код Врање, Гиљана, око Никшића, Андријевице, Подгорице, Бара и Улциња. И у тим бојевима много је муке препатио наш народ и крви пролио; многи су се борци својим јунаштвом прославили као: мајор Михајло Илић, на Јавору; заставник, Миладин Љубичић, на Вел. Извору; војсковође: Ђура Хорватовић, М. Лешјанин, Јован Белимарковић, Сердар Јоле Пилетић, Пеко Павловић и др. Ти су ратови донели ослобођење нашој браћи из округа: топличког, нишког, пиротског, врањског, никшићског, андријевичког, подгоричког и барског. Тај је рат познат у нашој Историји под именом: „Рат за Ослобођење и Независност" . И одиста малена Кнежевина Србија, која је дотле била зависна Турској, и плаћала јој данак, кад се увећала са четири нова округа, одрекла је плаћање данка Турцима, и прогласила своју независност (1878 г.)