Човек и инвентивни живот

10 Божидар П. М. Ћурчић

воде, понекад западне у опасност да се изгуби, нарочито кад стигне до духовности, сврсисходности и апсолутне идеје. Тада се враћа својим експериментима, тражећи у њима ослонац и одговор. Да ли га и тамо увек налази, остаје да се проникне у ономе што је написао овде каоиу другим његовим књигама. Једно је сасвим јасно изражено: то је материјалност живота, његов механизам и еволуција, али уз то и сврсисходност, која је по њему у основи животног механизма. “Она телеолошка. моћ која је управљала доцнијом еволуцијом живога света, морала је управљати и постанком живе материје“, размишља И. Ђаја. И при тим размишљањима, Иван Ђаја је верни ученик Клода Бернара и великог броја природњака и експериментатора из те и других познатих школа који су тежили “измирењу материјализма и духовности, науке, еволуције и религије.

И. Ђаја је за свој научни допринос, као и за допринос којим је зрачио целокупном својом личношћу, стекао велика признања за живота, и огромно допринео угледу науке и своје земље у свету. Године 1952, И. Ђаја постаје члан Француске националне академије медицинских наука. Исте године биран је и за иностраног члана Националног музеја природних наука у Паризу, а 1955. године добија као први Србин, највећу почаст избором за дописног члана Француске академије наука на упражњено место које је заузимао проналазач пеницилина, сер Александар Флеминг. Он је и почасни доктор Сорбоне од 1954. године као трећи Србин, после Руђера Бошковића и Јована Цвијића.

Имајући у виду целокупно дело и личност Ивана Ђаје, а

поводом стављања на увид нашој јавности превода његове књиге “Човек и инвентивни живот“, могло би се рећи да у њему имамо српског Клода Бернара као експериментатора, Жана Ростана као визионара и популаризатора наука и уз све то философа и теоретичара који је с пуним правом ушао и у историју философије у Срба.

Академик Војислав М. Петровић