Човек и инвентивни живот

132 Божидар П. М. Ћурчић

У Часу анатомије од Рембранта и у слици Лермита Клод Бернар и његови ученици, шта чине ти људи окупљени око њихових учитеља ако не да се упуте у анатомско и физиолошко дело оног истог духа који их покреће сасвим као кад би слушали објашњење неке Хомерове странице или доказивање неке Питагорине теореме

Поводом питања наставе још увек се расправља о првенству које треба дати хуманистичким студијама или природним наукама, ономе што је створио људски дух или ономе што припада природи. Међутим у биолошком делу се поима дух у свој његовој моћи, у његовој најстаријој и најпространијој области. Јер наш дух у његовим биолошким остварењима најпотпуније открива своју природу и своја стремљења.

Област духа се простире на једну огромну стварност. Његово дело уместо да има само хиљаде година има прошлост од хиљада векова. И то не због тога што се област духа означава именом човека за коју морамо мислити да је наша привилегија као и због тога што смо ми нашим пореклом њен савременик. Ми се морамо одрећи те надмене идеје да мисли, намере, интелигенције, циља и унапред смишљеног плана има само у ономе што потиче од човека. И само та невероватност би нас морала упутити да на другој страни тражимо у природи те исте црте нашега духа. Међутим, нимало није нужно тражити дуго, с обзиром на чињеницу да постоји живи свет који се свим својим силама позива на те исте принципе да би могао бити схваћен.

Како је човек могао, пошто је сазнао каквих све инвентивних моћи има у његовом духу, да и само у једном тренутку помисли да је он једини "власник" те моћи2 Да ли је то због повластице која му је била дата да је оваплоти у једној области Зар он не примећује да у ономе што га окружује он само почиње да остварује оно што носи у себи самоме, да је он настављач и иницијатор Како он може замишљати да би његов дух, тако моћан и плодан у свету који га окружује, који би оживотворавајући неоргански свет, и стварајући један нови живот, могао бити осуђен на немоћ и на јаловост у својем сопственом дому, у биолошком делу живога бића2

Хуманизација живе природе даје људском духу један тако рећи универзални значај, одузимајући истовремено илузију да је он једини