Човек и инвентивни живот

Иван Ђаја: Човек и инвентивни живот 131

позитивне чињенице, да се у нашем мозгу, у извесним ћелијама његове коре слажу на чување подаци наших чула, да се изграђују наше мисли, наша осећања, наше жеље, наши изуми, мада смо потпуно неспособни да замислимо како то бива. Једна утврђена чињеница се не може порицати због тога што нисмо у стању да јој нађемо објашњење.

Да у живоме свету постоји извесна инвентивна моћ, главни чинилац његове еволуције, чини нам се сасвим необичним. Доиста: то је исто тако необично као и прихватити да се у тој можданој маси, у којој микроскоп не опажа ништа у вези са њеном функцијом, док хемија у њој открива нарочито масти, да се у томе органу израђују наши технички изуми, наше машине, наше уметности... читава наша цивилизација.

Јер: “...природа је оно што јесте... Радимо дакле да проширимо нашу мисао; напрегнимо наш разум; разбијајмо, ако је то потребно, наше оквире; али немојмо сужавати стварност према мери наших идеја, пошто наше идеје, обогаћене стварношћу, треба да се обликују управо према стварности".

Нису то примедбе засноване на нашој моћи схватања које имају првенство у овој области, чија особена природа искључује, изван те области, аналогије које су неопходни елементи сваком схватању. Чињенице психичког света нас воде логичким закључцима несхватљивим у

оквиру наших сазнања о физичком свету.

Наш дух се простире на цео живи свет. То схватање је хуманизација природе. Оно изванредно проширује појам хуманизма, којем је супротстављана природа, пошто људ-

ском духу припаја живи свет, најсавршеније дело природе.

1 Н.Вегозоп. Расоиг5 ртопопсв а !а сететоте ди сетеппате ае СТамае Ветпата аи СоПере ае Етапсе, је 30 десетђте 1913.