Човек и инвентивни живот

130 Божидар П. М. Ћурчић

то показали, друкчији карактер него што га има морфолошка еволуција. Пре постепене сложености, као што је морфолошка еволуција узета у својој целини, биохемијска еволуција је једно прилагођавање онога што већ постоји код најпростијег бића новим потребама произишлим из морфолошке диференцијације. С гледишта хемијске структуре молекула, не можемо рећи да се прелазећи од амебе ка човеку уздижемо од нижега ка вишем, као што то чинимо кад посматрамо анатомску структуру и морфологију.

Може се рећи да је хемијска еволуција већ била завршила највећи део свог посла кад је морфолошка еволуција започела. Чинилац биохемијске инвенције је много старији од чинилаца морфолошке и механичке инвенције.

Пошто се ова организациона способност живота појавила са првим зачетком живога бића или доцније, у току чисто механичке еволуције живе материје, нећемо пропустити да приметимо да, ако том чиниоцу хоћемо да припишемо оно што живи свет захтева да би могао бити схваћен, једну вероватноћу постојања, онда томе чиниоцу, да би се испољио, морамо обезбедити услове, које захтевају психичке способности човека, а којима смо ми као једној неоспорној стварности придодали биолошку инвенцију. Али, шта би биле способности нашег духа без стеченог искуства, немогућног без једног одговарајућег органског супстрата, без једног диференцираног нервног система, без специјализованих чулних органаг Како замислити да се те способности налазе код организама који никад нису имали чула, код нижих животиња, код биљака Где су те способности смештене у организму чијом су еволуцијом управљале Како су оне могле да прилагоде организам условима спољашњег света ако нису имале могућности да о њима стекну сазнање 7

Лако би било умножавати примедбе. Али оне не би ни у чему измениле чињеницу да живи свет ипак постоји. Да је он несхватљив самом механиком. Да се у њему све збива као да је тај биолошки чинилац који нам се чини незамислив због већ изложених и многих других разлога, био узео учешћа у његовом остварењу.

Уосталом, да ли је сасвим друкчије са чињеницом постојања нашега духа2 Ми долазимо дотле да прихватамо, да бисмо протумачили