Човек и инвентивни живот

134 Божидар П. М. Ћурчић

ЗАКЉУЧАК

Дошао је тренутак да на крају овога есеја суочимо његовог писца са физиологом као таквим. Хоће ли се он осмелити да овоме последњем погледа право у очи2

Одговор на ово питање не треба да се тражи у самим идејама које су изражене на претходним страницама, него у последицама које те идеје могу имати на активност физиолога.

Јер идеје које не би биле подстрек научном истраживању живота, које би а ртогг искључивале из тог истраживања извесне области и ограничавале њихов значај, које би у том истраживању гушиле полет и веру, не би се могле опростити једном биологу, било каква да је вредност система који он заступа.

И писац ових страница је једино са тога гледишта осетљив на оцену која ће се о томе изрећи, и њему је само са тога гледишта стало да ове странице оправда.

Као што смо то довољно показали, независно од идеја које он има о суштинској природи и о пореклу остварења живога света, физиолог при својим истраживањима не може избећи да се понаша као да је прихватио њихово обележје “намерних инвенција"“, којима се управо труди да открије смисао. Једном речју, он је принуђен да дела и да се изражава као финалиста, чак и кад не прихвата у генези живога света, сасвим као и у било којем феномену природе, никакву другу могућност до један апсолутни механички детерминизам.

Многи физиолози су уочили ову противречност коју носе у себи и покушали су, тамо где је она била сувише упадљива, да је оправдају погодношћу једне идеје водиље, погрешне као такве, приликом експерименталног истраживања чињеница.

Тачно је, с друге стране, да истраживач исто тако добро може проучавати један физиолошки феномен у својству физикохемичара, то јест прибегавајући искључиво начинима мишљења и изражавања у физичким наукама. Могу се, на пример, проучавати хемијски састав и ензиматична дејства сокова за варење искључиво са физичко-хемијског