Човек и инвентивни живот

Иван Ђаја: Човек и инвентивни живот 135

гледишта. Такво проучавање је чак неопходно; али оно је само услов за физиолошко проучавање у правом смислу речи. Познавајући својство једног сока за варење, упитаћемо се, као што је то учинио Рам!ом, да ли се та својства мењају према храни која је изазвала лучење сока. И кад установимо да се, на пример, састав и дејство пљувачке или панкреасног сока заиста мењају са природом супстанце која им је дата, бићемо сасвим природно наведени да тражимо одређен однос између та два променљива елемента, да објаснимо то дејство помоћу његових последица и да се изражавамо једним чисто финалистичким језиком, као што је то учинио Рамјо!, говорећи поводом пљувачке пса, која у извесним

условима не садржи муцине. "Доиста, чему би служио муцин у овоме

посебном случају 2" Крупан песак помешан са ситним шљунком унет у уста пса не изазива лучење пљувачке. “Ми то понављамо, каже Рам1оу, чему би служила пљувачка у овом случају 2' Затим, пошто је установио да пљувачка обилно тече ако се псу унесе у уста песак, он примећује: “Лако је разумети да без пљувачке, то јест без присуства течности у устима, пас не би могао ни да испљуне ни да прогута песак."

То је чист финализам, који је допуштен само у физиологији јер је у њој неопходан, и који би се у физичком свету изражавао тврђењем да се поплаве Нила дешавају у циљу да би се равница Египта учинила плодном. И као што то каже Рамјоу: "Ми констатујемо прецизне и сталне чињенице као да су оне последица неког расуђивања." Затим настоји да докаже да су у питању само рефлексни механизми. Цела физиологија је садржана у ова два поступка нашега духа: бити вођен у истраживању чињеница биолошком целисходношћу, затим доказати механичку природу феномена живота.

Недавне тековине физиологије истичу у највишем степену ово посебно обележје механизма живота. Цела физиологија хормона носи печат дескриптивног финализма: појава, употреба, подешавање јачине дејства једног хормона, целокупна та механика је образложена и освет-

! Рамјоу. Говор одржан на Међународном конгресу медицине у Мадриду, 1903.