Човек и инвентивни живот

136 Божидар П. М. Ћурчић

љена дејством које она производи, нужношћу за организам да се дејство одређеног хормона произведе у датом тренутку и некорисношћу да се настави у следећем тренутку. И тако је са целом физиологијом.

Пошто смо принуђени да нашој истраживачкој мисли дамо овај финалистички правац, није ли пробитачније, ако у томе успемо, да се једна повољна околност замени руководним начелом, тако да ова супротност која је у нама физиолозима, између суштине наше мисли и упражњавања нашег деловања 2

Тај унутрашњи склад, остварен једним или другим системом, може физиологу бити само од користи. Јер ће се признати да његово деловање може само добити тиме што ће бити вођено одређеним системом за који се тврди да постоји, уместо да се иде за неком привидношћу која се узима као изговор.

Али ако живот у стварности нема овај психички карактер који му ми придајемо и којем ми пуштамо да нас води2

Приметићемо да нема никакве незгоде за науку ако се замишља да је живот нешто више од онога него што је у стварности, ако се тражи оно што он не садржи, ако се греши из претераности; док би било озбиљних незгода да се греши у супротном смислу.

Тражити и не наћи, са разлога што оно што се тражи не постоји, значи приближавати се истини. Док не наћи са разлога што се не тражи, значи окренути истини леђа.