Човек и инвентивни живот

Иван Ђаја: Човек и инвентивни живот 21

могла бити изазвана, ја сам видео испред себе на столу за огледе пса. У једном брзом сагледавању опазио сам све оно што пас представља, све оно што он садржи за физиолога: све његово знање, које је. само бескрајно мала честица оног што садржи тај чудесни живи механизам. Видео сам како се нижу поглавља физиологије, подсећао сам се на рад срца, на рад жлезда које израђују своје производе и подешавају њихово лучење, на механизме за регулисање унутрашње средине, на терморегулацију, на игру усаглашавања хормона, на нервне делатности, на ензиматичне реакције, на хемијски метаболизам... на око с његовим кристалним сочивом са аутоматским прилагођавањем, на ухо с том Кортијевом харфом, и на инстинкте, и на мозак, и на размножавање и на наслеђе ... и поново сам стао на чврсто тле говорећи себи да се нисам изгубио у некаквом сну, да оно што је невероватно нису мисли до којих сам дошао, него управо чињенице од којих сам пошао.

И сваки пут кад сам помислио да сам се изгубио, ја сам се поново враћао мојем псу, са његовим сондама и цевчицама, и та стварност посматраних чињеница и експериментисање била је оно што ме је с новим полетом носило напред у област која се граничи са царством

маште.