Чудан свет : роман

УШ Б. МИЉКОВИЋ

мислио да ће приповетка много краћа испасти но што је испала напокон, јер тек у даљем развоју предмет кога предузимах доби такав вид, да се у годишњем течају периодичнога листа не би без шеттете за њ завршити могао". То показује како није имао скупни план, и како га је она његова способност да конкретно види и чује водила и одводила,“ и уз то онај његов смисао за покретања и комешања. Он је волео да се уплиће у разне ситне згоде, са великом заинтересованошћу према многим историјама и заплетима које стварају људски односи. Његов став према свему томе био је само став посматрача, који је врло љубопитљив и ироничан, који веома будно прати што се збива, али који не у ме и не може да залази у унутрашњи живот јунака, па да и одатле гледа и разуме. Он са уживањем присуствује разноликим, нарочито гротескним сценама, каквом општем метежу, пијанци у којој се пада под сто, игранци у којој се направи русвај, љубавним авантурама које се смешно завршавају. М док пише, он сам врло будно учествује у свему томе таквом, не уносећи се у осећања изводиоца. Тако оштроок и љубопитљив видео је стално препуно живих слика, и како их није продубљивао а оне се ређале ванредном брзином, то их је и он бележио у томе брзоме темпу.

Како је Игњатовић изражавао стварност и какву је он њу видео, најбоље се разуме по његовим описима. Романописци на разне начине њима рукују. Уметник умеће описе личности да њима

1) То не значи да је и био на рђавом путу као романописац, Није пошао да кроји он живот, него да иде са њим. Модерни романописац Андре Жид, објашњавајући (у Јоштпа] Че Рапх топпауештв) свој рад на своме роману тврди: „Рђави романописац конструише своје личности; он их управља и удешава их да говоре. Прави романописац их слуша и посматра их како делају; он их чује да говоре још пре но што их је познао, и према томе шта чује да они говоре разуме помало који су они“.