Чудан свет : роман

30 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

код себе, да ћу други пут донети; ако и онда не усхте, онда нек буде у име божје педесет!

— Ти ћеш њему педесет дати, па те ни бриге није! Но јошт нешто да не заборавимо: пре нег што ћемо онамо ићи, купићеш пар лепи' пурана, те ћеш и то однети, знаш, по обичају, јер ми сељаци, ако дођемо господи без дара, онда у ништо не гледају.

Гроздић и на то пристане. Тако у разговору одједаред стигну у варош.

— У који бирцуз ћемо с коли, Петре2

— Знаш тамо код „Вранца", код бирташице дебеле Насте.

— Е, добро, ту је добар шиљер!

Утерају код „Вранца“. Красовић испрегне, да коњима сена, па у бирцуз, ишту вруштук, јери онако је још рано к вишкалу. Наста већ паприкаш носи, па умиљато на Кресовића поглед баца, јер је он хирош, па троши, па добре муштерије довађа; Кресовић њеном погледу хирошким намигивањем одговара.

Нису дуго поред вруштука оклевали, но дигну се, па најпре на пијацу, где купи пар пурана, па оданде управо греду фишкалу.

Господин Бранислав Берберић био је обојих права адвокат, баш прави фишкал. Човек около педесет година, мало сувоњав, шпицасте браде и носа. Удовац је, има двоје деце, једно мушко иде у школу, а кћи му у неком заводу. Има кућу, ал' детиње материнство; рукопомоћ му је његова га-

здарица, или као што по варошки кажу, виршоф· терка, госпођа Лујза. Она је била несрећно удата, или је она мужа или је муж њу оставио, па била је неколико година газдарица код једног свештеника, а већ је три године код Берберића. Кућа се врло уредно водила, а и била је пуна, живине сваке врсте, јер сваки, који је послом важнијим дошао, донео је што, да би се и код госпође Лујзе умилио, јер она кад хоће много код господина може.

Г. Берберић најволео је кад му ко каже: „господин фишкал“; за име „адвокат“ није баш