Чудан свет : роман

34 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

шлајбук, па окрене се к вратима, да фишкал не види колико има новаца; извади петицу.

— Ево, господине, немам ситни“, него одбите.

Фишкал извади из џепа три форинте, и пружи му.

— Е, могу ли сад даље говорити»

— Положи једну форинту за други сат, па онда говори.

— Ал само две речи.

= Ни једну.

Сад Гроздић метне још једну форинту.

— Кад је баш тако, ето јошт једне, ал' сад ћу да говорим.

— Дед да чујем.

Фишкал сад није бранио, ма цео дан говорио.

— Ако добијемо процес, ви ћете од мене јабуку добити, у свако доба прво јагње ваше; има у Пецкошића чопор оваца, то све треба да добијемо. — Ал тај Пецкошић није никакав род био са Гавром Воларом>

— Готово никакав; свет каже да је онде сасвим туђ, ал он се фали да јесте, и како ћу вам казати, на ову ворму: нашег покојног баћа-Гавре секе њијове тете ручног девера брат, па његов пасторак се оженио, па родила му жена Пецкошића, — ето то је све!

Фишкал насмеши се.

— Па како ћемо тај процес сад терати»р

— Ја мислим да ви све то на себе узмете, па кад добијемо, даћу вам пет стотина форинти.

— На то не могу пристати, јер по закону свака партаја дужна је о свом трошку тражити, и кад би фишкал свију своји партаја трошкове унапред на себе узео, то би требало да има ковницу, или бар фабрику за штемпли.

— Па заш' ви, господине, не израдите си једну вабрику или травику за штемли>» Та колико има којекакви' Чивута, па добију травику, а ви да не можете! Но знате шта, кад израдите даћу вам трећину. |