Школски гласник

Стр. 52.

1ПК0ЛСКИ ГЈ1АСНИК

Бр. 4.

Одвошај иедагвде иреаа тнилопјн. Превео Мл. ЂурошевиЂ, учитељ у Обровцу. (Наетавак.) Минстерберг не дозвољава ни покушај оног схваћања, да се учитељ при учењу држк свију могућих психолошких закона, и са овима да изводи механичае ©перације. „Ученик је учитељу један заједнички субјекат, а никако један психичан живаљ једног свежња. Пипање, симпатија, заузимљивост и стрпљење у којима се одношај воље, непосредно вољн појављује — у погледу на учење — од веће је важности, него што су највештија рачунања, која се односе на нсихолошку конструкцију." Код ове тачке састаје се Минстерберг са Леманом. У једној духовато написаној књизи под насловом: „Егаећип§; ши! ЕгкЈећег", коју је написао Леман, устаје против претеривања и небројених рђаво схваћених појмова, који владају у недагошком свету. При практичном педагошком поступку за ступа мишљење, које је врло блпзу Минстерберговом, а то је: нужно психолошко знање. Пре свега вели: „да је од преке по требе, да интуитивним начином нозва душу свога васпитаника, као стање и располо жење, а чула нека буду под непосредним утецајем, која хоће да разбуди, према оаим средствима, којима хоће ово да постигне." Узевши у оиште уиотребу психологије на педагогију, код Лемана влада врло јака сумња. Он вели: „да је са свим рационалистичка идеја, да се педагогија постави на нсихологију, као н. пр. производња шећера на хемију." Васпитање није техника: јер у овоме не наилазимо ни на сигурност ни на забрану; јер васпитању је од нреке потребе на свакој стопи ирационализам и ивтуитизам: зато је ово вештина. Леман, у извесним нриликама, још даље иде од Минстерберга Он не само да узима у сумњу ту чињеницу, да ли је педагогу у опште нужно у практичном раду психо лошко знање, него чак ни то не признаје да је психологија нужна педагогији. Педагогија нема много да захвали теорији пси-

хологије — вели на једном месту, па одма додаје: „да психологија има више да учи од васпитања, него што би васпитање, као научни део научило од пснхологије. Видимо, како научници оштрим тоном говоре против психологије, против оног мишљења, које је почело да завлађује педагошким светом. Што у први мах изгледа плаузибилно, то се ево овде доводи у еумњу, али све сумње, у неким случајевима потврђују чињенице, до којих се дошло сопственим искуством. Сваки васпитач, који се одао педагошко васиитачком раду, учио је психологију и колико их је, који су користа отуда уп >требили у ирактичној педагогији? Да ли се овде мислило на аперцептивну синтезу — на представе и осећај прп учењу. Психолошка знања ни у каквој везн нису била са педагогијом. Само смо чули напомнњати, да на психологију има нужде онај, који се бави педагошкпм рндом. али нигде нисмо видели. да ове две науке стоје у свези. II. Против психологије чују се оштре нзјаве, и довешће нас дотле натраг, да исихологија није још дошла у довољну везу са педагогијом. Ове две науке стоје само једна поред друге, али нема међу њима никакве везе. Једна општа заједнвчка струја не пролази кроз обе науке. Ову чињеницу су давно приметили људи од тога заната, и трудали су се поједини научници да ово поправе. Али је овај покушај остао безуспешан! Она психологија која се појавила под именом педагошка психологија, у њој је било врло мало педагошке психологије. Већим делом су давали психолошке теме, а у свако оглавље унели су, као и на крају истакли су по један део из педагогије. Једном речју: Психологији нису дали оно, што је у наслову обећано — јер нису обрадили психологију са педагошког гледишта. Али велике разлике треба да има између психологије и педагошке психологије. Психологија установљава само појаве из душевног света, како ове долазе до својих граница и како се развијају, дочим педа-