Школски гласник

Бр. 6.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 87.

Научио је то све у оно време. кад се ишло у школу од воље; кад није било полумесечних пријављивања неоправданих отсутника школских, нити је било глобљења за небрежљиво полажење школе, а још мање добре методе уопште и иначе мало бољих методичара. За недељну гиколу , у данашњем смислу, није се за право ни знало. Ишло се недељом великог ускршњег поста у цркву на молитву. Онда је још он то научио. Али изгледа, да је стара школа канда водила више рачуна о даиас тако често истицаном дидактичком правилу ономе: „Мало, али темељно." 0 правилу дидактичком, са којим се модерна школа наша скоро размеће. Али се размеће у ситницама, а у крупницама га, и то озбвљним крупницама, толико иревиђа, као да то правило уопште и не постоји. Па за то је и истакла, у рачунској настави, ону силесију материјала, и поставила онај стрменити пут, који њени питомци нису у стању никако савладати. И ми се љуто варамо, ако мислимо да је тај силни материјал и истакнути пут одиста савладљив и да недостаје нешто само, мање више са Формалне стране, па да нас Бог види. То је грдна обмана! То знамо сви ми, који већ годинама радимо у просветном винограду народном. Отуда и долазимо до тако жалосног искуства. А да је таково искуство одиста жалосно, о тчме нема сумње. Јер кад се након тридесетпетогодишњег рада наше нове школе, мора отворено рећи, да је стара школа сразмерно много спремније рачунџије давала, него ова нова школа, онда је свакако и више још него жалосно. Може се рећи, да је прежалосно. Сумња ли пак когод у то, нека изволи узети преда се часом, било којег свога бившег ђака, етаријег или млађег, па нека га почне егзаминирати, из свега, што га је у своје време учио из рачуна у школи; нека пређе с њиме од ироста четири рачунска вида напамет, или писмено, па даље до закључних рачуна и до талијанске практике, друштвених простих и сложених рачуна, пак се мора пренеразити од чуда, како му тај бивши ученик, па можда још о испиту обдарени отликаш — не зна ништа. Пренеразиће се кад види, да му некадањи питомац не зна, не само закључне рачуне, талијанску практику и друштвене рачуне, око чега је силно божије време утукао, само да га са обрасцима колко-толико упозна, већ не зна ни најпростије рачуне. Незна ни проста читири рачунска вида Не зва таблицу множења, нити зна у оквиру њену садр-

жавање и делење. Не зна, као да никад чуо није. А не зна за то, што га је нова школа, поред осталих многоструких дисцишшна, толико претрпала разноврсним рачунима, да његов — детини— слабачки ум, није био кадар, ни поред најбоље методе, све да превари, прекува и у трајној својини да задржи. Па стога морамо бити једаред на чисто : Шта управо треба основна школа, да даде нашем народу из рачуна ? Треба ли она своје питомце да спрема стручно ? Треба ли да их спрема за трговце, занатлије, индустријалце ? Треба ли да их спрема за учитеље, попове, адвокате, лекаре и т. д., па према томе зар да се равна и са рачунском наставом ? Без сумње апсурдно ! Дете, по навршеној својој десетој-једанаестој години, одаје се већ путу, којим ће поћи животном уточишту своме. С тога одмах, после четиригодишњег основног школовања, мањи део напушта школу и одаје се на трговину занатлијство, или у онште науку, чега ради и нарочиту школу учи. У основној школн пак остаје још до навршене 12. и односно 15. године своје велика већина, која ће у земљорадњи наћи себи живота. Остаје чист ратар, множина, која с правом очекује од своје школе, народне школе, да га просвести и очеличи умно у ономе, што ћему у истини од користи бити. Дакле оно само да му даде школа, што ћему у његову практичну животу, а поред силних и напорних физичких радова, из дана у дан требати. Па кад то знамо, онда нам се и нехотице намеће питање: У којем случају долази наш раратар данас до потребе, да рачуна са оним шестоврсним закључивањима и нарочито са обичним разломцима? Кад има времена наш ратар, да потражи хартије и оловку и да се баци на велики рачун талијанске практике; или да расцравља рачунска правила друштвена и смешана, што му баш и тлачи време, да може добро научити бар четири основна вида рачунска и поред њих, оне напаметне и писмене рачуне практичне, који ће му несумњиво у жавоту требати. .. . Накад дакле. Чуо их је и видео у школи, пак ће свакако и умрети, а они му неће више никад доћи да ради с њима. Неће имати ни времена, да се било кад, ма и пробакће око њих. Не обмањујемо се само. Ово је истина, коју никоји разлози побити не могу. С тога отворено тврдимо, да је са рачунском наставом, и рачуном у основној школи нашој, одиста жалосно и — прежалосно.