Школски гласник

Стр 126.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Вр. 8.

од заач1аја оитички (визуелни), акустички (аудитивни)и моторички (кинестетички). Код оптичких типова састоје се представе претежио из оптичких, код акустичких претежно из акустичног сећања, стога се носиоци тих типова лако прилагођују облику и боји, а код ових других звуку и мелодији. Под моторичним типом разуме се, кад овладају представе кретања ; овај типус има важну задаћу код читања и ^исања. Типови представа истичу се код деце већ у школском добу и показују код школске деце душевну разноликост. Како међу децом једног разреда има разних типова, то је потребно да се око, ухо, говор и рука што је могуће више подједнако унесу у посао при памтењу наставног градива. У ошнте се међу децом разликују они, који памте сам предмет или памте речи, на ово се мора пазити у настави, а тако и при оцењивању способности у ученика. Моторички тии био је занемарен у настави, њему треба да служи поред цртања и насгава у раду. Учитељу морају бити познати типови представа у његових ученика. Код овога се тражи да је учитељ добро спреман психолошко-педагошки, а затим да су разреди бројем мали. Не смеју се нарочито култивирати индивидуални типови представа, то води једностраном образовању. Мора се ићи за тим, да се изједначе једнострани типови, да се стварају многострани разни типови, али се при томе не еме на индивидуалитет силом утицати, он се не сме притеснити. У опште експерименталном педагогијом потврдила се многа стара истина. Г. др. Радосављевић је и помоћу екснеримената утврдио оно старо мишљење, да онај који лако учи, лако и заборави, ко теже учи, боље запамти; разуме се да и овде има много изузетака и одступања. Др. Радос*вљевић на основу експеримената износи резултате својег испативања: „Да има људи, који веома брзо уче, а уз то имају јако памтење, а има их који немају ни једно, ни друго. Апсолутно добро памтење имају они, у којима се обе поменуте одлике стекле у најповољнијем облику." — „Старијима мање треба понављања да науче веко градиво; али им памтење тога није трајно као у деце." — „Испитивањем дечјег дугаевног живота дошло се до тога, да о неком опћем памтењу не може бити ни говора, него само о памтењу за поједине представе или заједницу представа." — Врло су реткиједнострани типови намтења, који се своде самонаједно

чулно ноље; највише је случајеве где је номешан тип, тако да чулни елементи који су били у служби памтења, могу и да се измену. Неодређеност типа у памтењу, нарочито се опазила код градива које нема смисла. Истраживања су дошла и до тога, да се општи обим памтења шири, кад се посебним вежбањем усавршује. Једностраним механичким вежбањем памтења, на једнаком градиву и под једним истим приликама, не усавршава се памтење него је јако разноврсно. Још се мора узети у обзир вежбање свих чинилаца који раде код памтења, као што је пажња и воља, изазивање расположења, а уклањање нерасположења. Још стиче онај који учи, непрестаним вежбањем извесну вештину у техници учења. Тако се испоставило покушајима: „Да је памтење код другог понављања, у опће најбоље на оним редовима, који се код првог понављања учили на мале наузе, према томе важно је да се градиво једном научено, што је могуће пре опет понови, јер ће се при другом и осталим понављањима тиме уштедити." (др. П. Р.) У првој линији у питању је, код првог примања неког градива, што јача концентрација пажње. Разумевање садржаја и расположење, помажу необично рад памтења ; нерасположење, променљиво расположење и јаче трошење моторичке пажње кретањем, задржавају рад памтења. Изнели смо овде по неке појединости тога питања које је обрадио г. др Радосављевић. За наше прилике то научно испитивање је у пуном смислу новина, али је оно толико важно, да не смемо хладно пролазити мимо њега. Експерименталној педагогији писано је да реши велику педагошку задаћу. Ако се буде развијала и усавршавала снажно као што је почела, она ће сву наставу ставити на другу осовину, а тиме ће и васпитање и образовање доћи до стварна полета. На таком племенитом и крупном послу, ни једна снага није на одмет, па ако сви учитељи радници, не могу заронити у тај величанствени посао, баш на извору самог рада, номоћи ће доста успешном његову резултату, ако ма и сваки у свом куту прионе колико може на тај рад. За један огранак тога рада шаље бра!ш учитељима г. Радосављевић упутства баш у овом броју „Шк. Гласника" и препоручујемо то озбиљној пажњи браће учитеља. А приказујући овај знатни научни рад госи. др. Радосављевића, радујемо се што имамо Србина учитеља, чији се рад цени с великом паж-